Rekli biste, manje-više beznačajna firma. A onoliki haos. A ovolicna javna pažnja. Tek, Poljoprivredno-industrijski kombinat Zemun malo-malo, pa prođe kroz medije. I taman mislite sad je stvar rešena. Kad ono, žilava firma, ali još žilaviji aspiranti.

Piše: Ruža Ćirković

Navodno su prvo radnici hteli da spreče privatizaciju pošto-poto. Pa su onda sami sebi organizovali socijalni program – 5.000 stanova na 100 hektara zemlje kombinata. Pričalo se da su se ugledali na jače od sebe. Koji su hektare prebacivali još jačima od sebe. Pa se Agencija za privatizaciju naljutila što je radnici nisu pitali. Pa su gladni radnici poveli kućama gladne krave. I sebi kao platu i da ih nahrane. Pa su im uveli privremene mere.

Pa su radnici pod pretnjom zakona vratili krave. Hektari, naravno, nisu vraćeni. Pa ni privremene mere nisu mnogo pitale. A bilo je i nepotizma. Pa se iz vrlo informisanih krugova pričalo da ni Agencija za privatizaciju mnogo ne žuri sa privatizacijom. Pa su odjednom pohapsili bivše rukovodioce firme zbog spornog broja bez pitanja prodatih hektara. I to baš razmeštenih tako da njihov sadašnji vlasnik od države potražuje lepu eksproprijacionu sumu ukoliko država baš tu želi, a naravno da želi, nije on čovek neinformisan, da gradi Koridor X i obilaznicu oko Beograda. A lepo će mu skočiti cena i zemljištu koje mu na istom mestu preostane. Ali nesrećni PIK Zemun ima još 3.000 hektara koje nisu uspeli da pokradu, a na očito previše atraktivnom mestu da bi se tuda šetale krave. I bavilo poljoprivredom. Pukao bi PIK ko zvečka, odavno, da se tu nije susrelo malo više malo jačih interesa van samog PIK-a, pa se pobiše, priča se, zamalo pa i bukvalno. Na toj bici opstojavaju gladne krave i gladni radnici.

Opširnije u štampanom izdanju